"Lokalna boja. To uvek pali. Uvuci ih u priču."
Dž. Džojs, Uliks (preveo Zoran Paunović),
Geopoetika, Beograd 2003, str. 201

Izgleda da se danas u Srbiji koja pati od famoznog "viška istorije po glavi stanovnika", misleći čovek teško može zabaviti otkrivanjem neke izvanredno važne pojave iz ranijih vremena. (Skoro da je znak lošeg vaspitanja razmišljati o prošlim vremenima kada život brzinom svetlosti ispostavlja iz dana u dan izbore osuđene na veliku istorijsku vrednost.) Kada je reč o otkrivanju nove činjenice u istoriji hip hop kulture, pa još takve koja nam ukazuje da se na globalnom nivou naše društveno okruženje nekada izdvajalo kao nedvosmisleno napredno, čini mi se da je verovatnoća samog nalaženja takve pojave još manja. Upravo stoga verujem da postoji objektivna obaveza za svakog srećnika koji postigne takvo otkriće da ga i obelodani.

* * *

Tokom letnjih meseci 1998. godine, svako ko je u Beogradu bio iole zainteresovan za ploče elektronske plesne muzike iz perioda od sredine '70ih do početka '90ih prošlog veka, mogao je da za malu svotu novca ulepša sebi dan. Gomile 12-inčnih singlova su čekale kupce u nabreklim kartonskim kutijama i plastičnim gajbama rasutim po trotoaru ispred trafike na uglu ulica Srpskih vladara i Kralja Milutina. Jedna ploča – pet dinara. Kao ni danas, ni tada se nije moglo mnogo kupiti za taj novac. Prodavac, od koga sam u razgovoru saznao da je sve te ploče (više od hiljadu komada!) dobio besplatno od prethodnog vlasnika, očigledno nije bio svestan da u toj hrpi plastike ima i komada koji se u inostranstvu prodaju po drastično višim cenama. Pored izuzetno povoljne cene, podsticaj više za kupce je bilo i neobično radno vreme. Ne jednom mi se desilo da, pored još nekoliko zanesenjaka, ronim po tom nepreglednom moru čak i do ponoći. A moglo se tu naći mnogo toga vrednog. Upravo na tom mestu sam postao ponosni vlasnik nekoliko esencijalnih singlova čuvenog njujorškog disco dja i producenta Larryja Levana, zatim singla Havin' Fun boogie-disco projekta Cotton Candy iz 1981. godine (inače prvog izdanja kultne hip hop etikete Tommy Boy - tržišna cena primerka je oko 40$), pa singla Frantic Situation Afrikae Bambaataae i SoulSonic Force (klasične b-boy electro ploče, sa soundtracka filma Beat Street – na tržištu vredne 15-20$) i još sijaset dragulja.

Pošto prodavac nije imao dovoljno mesta u trafici, celokupna kolekcija nije bila stalno izložena već je ponudu, kako bi se jedna kutija prodala, dopunjavao kutijom svežih stvari. Taj njegov sistem obnavljanja ponude združen s mojim ushićenjem celokupnim fenomenom "retkih i jeftinih ploča" - ushićenjem koje nisam mogao da ne podelim sa prijateljem, kolekcionarom hip hop vinila – koštali su me singla Take A Rest benda GangStarr. Moj prijatelj Milan je, jednostavno, bio u pravo vreme kod trafike. No, iako toga nisam bio svestan dok mi se hvalio kupljenom pločom, ipak nije bilo razloga da tugujem. Naime, pored gomile ploča koje su već oplemenile moju kolekciju, pravo otkriće će tek uslediti.

Bio je početak avgusta, prijatna noć. Kao i prethodnih nedelja, meseci, čini mi se da sam za par minuta prešao put od Donjeg Dorćola do Slavije (zaboravih da naglasim - nekada sam i više puta u toku jednog dana obilazio svoj "raj vinila"). Posle nepunih dvadeset minuta pretraživanja, pronašao sam jednu ploču sa zanimljivim omotom. Na jednoj strani omota dominirala je realistično nacrtana šaka koja je scratchovala ploču. Iznad šake je velikim crvenim slovima na sredini omota bilo napisano THE MASTER SCRATCH BAND a u oblačiću u gornjem desnom uglu "including Break War & break version Do What You Wanna Do + more rap, break & scratch". Na drugoj strani omota, prvo što je upadalo u oči je bio crtež tri breakdancera nacrtan u stilu Keitha Haringa. Nazivi pesama su govorili da je zaista reč o b-boy ploči (Break War, Computer Break). Uzbuđenje je raslo. Kada sam na istoj strani ugledao tekst ispod fotografije trojice mladića koji su držali jednu ploču sa tag-om na sredini, stigao sam na vrh rollercoastera. Tekst je glasio: "The Master Scratch Band su Zoran Vračević, Zoran Jevtić i Milutin Stoisiljević"! Iznenađenjima tu nije bio kraj - otkrio sam da je ploču izdao Jugoton a da je godina izdanja 1984.! S nevericom sam iznova iščitavao sve što se moglo pročitati sa omota. Pored informacija o mašinama koje su bile korišćene u izradi albuma - za to vreme izuzetno moćnim (Roland TR808, Linn Drum, Commodore 64,...) - nije bilo ničega što bi me moglo na licu mesta uveriti u istinitost čuda u najavi. Saznao sam da je ime tog "mini albuma", odnosno EPja - Degout. Među gostima na albumu sam prepoznao ime Dubravke Marković koje sam se, iako sam bio klinac kada je bila na vrhuncu svoje televizijske karijere, sećao kao uspešne tv voditeljke. Još samo jedno ime sa omota mi je bilo poznato i to iz televizijskih emisija o srpskoj estradi – Neša Japanac, basista. Zaključio sam u magnovenju – "Ovo je, izgleda, prvi beogradski, srpski, jugoslovenski hip hop album!" Svih pet dinara se u sekundi našlo u ruci prodavca a ja sam, čini mi se, u istom trenutku već bio sa pločom negde kod Beograđanke. Iako sam ploču pošteno platio verovatno sam izgledao kao lopov u paničnom begu. (Kasnije će se već ispostaviti da je ploča ukradena od zaborava.)

Hitajući kući da uz pomoć gramofona razrešim sve nedoumice koje su već polako postajale slatko iščekivanje nečeg značajnog, razmišljao sam kakve bi mogle biti posledice otkrića tog komada plastike ukoliko bi se moje pretpostavke o njegovom sadržaju obistinile. Pre svega, moj "podvig" iz prethodne, 1997. godine kada sam na novobeogradskoj Buvljoj pijaci kupio kasetu na kojoj su se nalazila oba demo albuma Budweisera (benda čije su pesme, po predanju, prvi zabeleženi zvučni izraz hip hop kulture u Srbiji), bio bi prevaziđen. U isto vreme sam želeo da se to dogodi, ali sam se na neki način i plašio tolike promene pojmovnog okvira nečega u čemu i sam učestvujem. Pokušavao sam da shvatim odakle ta trunka straha. Jedino što mi je padalo na pamet u pokušaju da objasnim nelagodno osećanje je bila slutnja da će me pomeranje datuma nastanka naše hip hop scene sa kraja '80ih, t.j. vremena Budweisera, na 1984. godinu kada se hip hop kultura rađala i u mnogim, po pretpostavci, razvijenijim sredinama širom sveta, rastužiti uvidom u neiskorišćene šanse – uvidom sumornijim no što je onaj koji se mogao steći iz važećeg predanja.

Uzgred, u putu ka kući sam na Trgu Republike sreo nekoliko prijatelja, ljubitelja rap muzike, sa kojima sam od neke 1995. godine provodio večeri i noći na stepenicama Narodnog muzeja. Među njima je bio i Milan Kliska, poznat i kao DJ Kliggedy Klick - pomenuti ortak koji mi je ispred nosa pokupio ploču GangStarra. Pokazao sam mu ulov a izraz zbunjenosti na njegovom licu me je na neki čudan način uverio da to mora biti prava stvar. Nisam, međutim, imao vremena da likujem - leteo sam svom gramofonu! U tom lêtu preko Vasine pa niz Kralja Petra, držeći dušu u svakom trenutku na par koraka iza sebe, imao sam još toliko misli, asocijacija, želja, da bi zapis svega toga brojem simbola sigurno nadilazio i onaj čuveni o dablinskom 16. junu 1904.

Stigavši kući, naišao sam na problem. Evo kakav. Tih dana se moj gramofon nalazio u dnevnoj sobi na koju se nadovezuje spavaća soba mojih roditelja koji su, iako nije bilo preterano kasno, već spavali dubokim snom. Pre svega, nisam imao slušalice. Dalje - nisam imao srca da budim roditelje. Najviše mi je, međutim, nedostajalo strpljenja - nisam mogao ni za sekundu da odložim raskrinkavanje misterije! Razmišljajući pod pritiskom nepodnošljive situacije sinulo mi je - poznavanje principa gramofonske reprodukcije zvuka je trenutno rešilo frustraciju! Stavio sam ploču na gramofon, spustio iglu na ploču i približio uho, koliko sam najviše mogao, samoj ručici i igli gramofona. Preko drhtaja igle slušao sam zapis (kada bih to uspeo sa bilo kojim digitalnim formatom?:) a on je već nakon nekoliko desetina sekundi rekao svoje. TO JE BILO TO! Prepoznao sam moćne zvuke klasičnih ritam mašina iz tog vremena a, što je najvažnije, i cele kompozicije su bile urađene na nivou najboljih numera b-boy electro breakbeata iz prve polovine '80ih! Prva asocijacija koja mi se javila nakon preslušavanja tri numere na A strani je bila legendarna kompozicija Herbieja Hancocka – Rock it iz, takođe, 1984. godine. Istovremeno sam shvatio da ono što u tom trenutku slušam nikako ne zaostaje ni idejno ni u izvedbi za pomenutom numerom koju i najveći hip hop dji današnjice ističu kao bezvremenu vrednost hip hop produkcije. Uživao sam zadovoljstvom čoveka koji je iznenada saznao da je naslednik velikog bogatstva nepoznatog rođaka. Na prvoj numeri – Break War – koliko sam mogao da čujem, Dubravka Marković je glumila radio/tv voditeljku koja izveštava da su "ulice zakrčene gramofonima i kasetofonima"; na trećoj numeri - M.S.B. - slušao sam rappera po imenu Dudu Vudu (ime sam saznao sa omota), kako na engleskom jeziku u jednostavnom old school flowu iskazuje ljubav i poštovanje za breakdance i produkciju Master Scratch Banda. Imao sam u rukama hip hop album iz 1984. godine, album benda iz Beograda, i još na ploči! Sve to je bilo i više nego dovoljno da ostanem usredsređen na zvuk a ukočen nad gramofonskom iglom do ranog jutra. "Break war started" iznova i iznova...

(Link za 2. deo bloga je ovde)