John Legend - Once Again
album za popodnevnu setnju
Datum izdanja: 24.10.2006.
Izdavač: G.O.O.D. Music/Sony Urban
Autor recenzije: Bug
Čovek koji je odsvirao klavir u pesmi Lauryn Hill “Everything Is Everything”, jedan od vokala u najlepsoj interpretaciji standarda starog soul sastava The Main Ingredient, a u izvedbi Alicie Keys “You don’t know my name”, zatim iza pesme Selfish Slum Village-a, Common, Talib Kweli, Sergio Mendes, Ray Charles, Kanye West... lista nema kraja. To je John Legend pijanista iz malog američkog grada koji je negovao gospel i jazz, ono što ga je malo i distanciralo od takve muzike, ali nikako se nije izgubilo u njegovom radu danas, je njegov odlazak u Filadelfiju i susreti sa Jill Scott i The Roots. Priča počinje sa albumom Get Lifted koji više naginje hip hop zvuku zbog dominantnije uloge Kanye West-a u stvaranju istog, a za sada stoji na poslednjem izdanju Once Again.
Ovo je album koji negde vraća ritam i bluz svojim korenima, što može da se objasni i time da je vođen producentskom palicom Raphael Saadiq-a, čoveka koji konzervira takvu vrstu zvuka. Pa tako i “Once Again” oživljava prašnjave soul semplove, sintove, pitkog je aranžmana koji ga čini slušljivim a istovremeno bajkovitim i mističnim. 13 pesama, 13 romantičnih remniscencija na vreme kad je muzika bila originalna i imala smisao. Jako pažljivo probrani semplovi, i ono što mi se posebno dopalo, je što se nije insitiralo na tome da pesme ne liče na svoje originalne parnjake, vec su pametno aranžirane, zadržale duh i atmosferu, a opet se oseća autentična interpretacija i doživljaj istih. Moglo bi da se kaže da Once Again oslikava način na koji danas jedan čovek sa dobrim ukusom i osećajem za muziku sluša i kapira sve što je negde ostalo zapisano na vinilima.
Ako počnete sa Save Room koja je inspirisana pesmom Stormy benda Classic IV sredinom osamdesetih, preko Monk Higgins oživljene Heaven do Slow Dance koja kombinuje zvuk Hendriksove gitare i pravog gospel hora, shvatićete da vokal John Legenda je sve samo ne isti i monoton tokom slušanja. Potpuno prati atmosferu od pesme do pesme, od Stevie Wonder do Curtis Mayfield preko Marvin Gay Midnight Love, u tom rasponu se kreće raznolikost. Na primer pesma Again neodoljivo podseca na Lamont Dozier aranžmane, i jako je prijatna za uho, nema lepše stvari nego kad je jedna ista deonica odsvirana prvo gitarom, pa klavirom a onda i flautom, prosto miri jazz i soul, a opet je sveža na jedinstven način. To je možda razlog što bih tu pesmu izdvojila sa albuma. Tekstovi su nešto što opravdava podnaslov ove recenzije, i to je pitka komponenta albuma,prepoznatljivi, uglavnom romantične sadržine, pomalo patetični, zato je ovo album za sva godišnja doba i raspoloženja, neće puno opteretiti vašu glavu.
Moglo bi se reći da je, iz opusa komercijalnog pristupa muzici, ovo pravi biser i ono što oslikava strpljivo i nepovršno kopanje po muzičkom nasleđu a i kvalitetnu produkciju. Neponovljivi osećaj kao kada biste naišli na kutiju starih zaboravljenih vinila, inteligentan pristup muzici, to je sve nešto što potpuno opravdava čistu devetku za ovaj album, a i misao Fats Waller-a “Music’s real – the rest is seeming”.
Tracklist:
1. Save Room
2. Heaven
3. Stereo
4. Show Me
5. Each Day Gets Better
6. P.D.A. (We Just Don't Care)
7. Slow Dance
8. Again
9. Maxine
10. Where Did My Baby Go
11. Maxine's Interlude
12. Another Again
13. Coming Home
