Kako da kažem drugačije nego - pozdrav svima...

Prelistao sam svašta danas i iščitao sve što ste "ovde" vredno napisali.

Čisto da bi se bolje razumeli - ne mogu da verujem da ću u nastavku govoriti kao neko ko je deo ako ne prve a ono druge generacije konzumenata hiphopa, razume se, ovde kod nas..

Razlog što vam "otpisujem" jeste jedna isprovociranost (prejaka reč) povodom onoga što je najpre rečeno, a odnosi se na "nenaslušanost" rap-muzikom ovdašnjih pionira hip hop kulture. Kada sam pročitao dotičnu rečenicu, poželeo sam odmah da "kliknem" na "reply", međutim, dao sam sebi vremena da ipak dovršim čitanje. I na samom kraju zaustavio sam se na arheološkoj znatiželji uobličenoj pitanjima - 1. kako se dolazilo do prvih rap izdanja? i 2. koje su grupe bile presudne za formiranje hip hop scene?

Moj odgovor bi trebalo da bude vrlo kratak i informativan, ali za mene je u samom startu mnogo više od toga, kao neka vrsta odgovora samom sebi, pokušaj da (javno) objasnim šta se to MENI događalo od trenutka kada sam se doselio iz Sarajeva na Novi Beograd, a to je bilo 1988. Kakav je osećaj slušati rap među heavymetal-cima i punk-erima i biti jedino stvorenje u celoj okolini koje u toj muzici nalazi nešto? - Jebeni osećaj usamljenosti crne ovce, eto to je... i ako tražite "crnu" vezu između ovoga beloga ovde i onoga crnoga tamo, ona se krijumčari upravo tom usamljenošću koju su, siguran sam, osećali i drugi ljudi u tom trenutku koji su bili fascinirani afroameričkim "recitovanjem", a koje, eto, nisam bio u prilici da sretnem, upoznam, sa njima razmenim slušalačka iskustva i sl.

Dakle, da ne postanem previše patetičan, samo nekoliko informacija mogu da vam dam. Definitivno, tri najuticajnija banda ovde su bila Beasty Boys, Run DMC i Public Enemy (posebno album "It Takes a Nation of"...). Beasty Boys su bili dobar prelaz u smislu boje kože, bile su tu, u paketu, i neke gitarice, Budweiser pivo i tako, sve u svemu - svima veselo, pa i ovim našim. O uticaju na band Budveiser ne bi trebalo ništa više iscrpnije od ovoga... Sa druge strane, Public Enemy je angažovanim subverzivnim tekstovima zadovoljio ovdašnju potrebu (retke i probrane) omladine da se kroz muziku o istom trošku i misli i iskazuje stav, što sa "naše" strane potvrđuje popularnost muzičara kao što su Dž. Štulić, Milan Mladenović, Koja (odnos, odnosno razlika u intonaciji i konotaciji Beasty Boysa i Public Enemy-a ogleda se u citatu - Fiht for your rigt to party/fight!)...

Moram da priznam da je moje najveće razočarenje bila izjava Flavour Flave-a nakon koncerta u Budimpešti (mislim da je reč o '94), kada je izjavio da je ključna razlika dva kontinenta u tome što se Evropljani mahom lože na stihove, a Amerikanci - na muziku. Za mene Public Enemy nikada nije bio muzika, to je bio direktan obračun sa stvarnošću. Čini mi se da je takva, "ovdašnja" percepcija njihovog rada zaslužna za to što je kod nas prvo došlo do eksponiranja grupa kao što su Budweiser, Who is the Best?, Bez Kaucije, Robin Hood, Green Cool Possee, a ne do nekih zabavljačkih, igračkih (rap) grupica, koji su, doduše, vrlo brzo dočekali svoj trenutak i u nastupajućem ratnom haosu, predvođeni Husom (Beat Street) i Đoganijem, a napaljeni "velikim" uspehom gospodina, mislim da se zvao Vajs, koji je ne štedeći se - '91 godine uz Bebi Dol džuskao za poslednje mesto u Evropi, - dakle, na najnasilniji mogući način, slizani sa vladajućom klikom, nametnuli se domaćoj publici. Njihov "kulturni učinak" nije zanemarljiv i mada, do današnjeg dana, svi oni zajedno nisu napravili više od 2 zvanična koncerta. Stih "Beat Street je svirao" (šta god da je svirao i kad god da je svirao...) za mene je najistinitiji i najbrutalniji pokazatelj naše, tadašnje, muzičke i kulturne dekadencije.

U stranu sve to. Njih je i onako najlakše pljuvati, a obaška, dakle, što pomenuto "osvajanje" poslednjeg mesta na pesmi Evrovizije sa mučninom gledam kao "osvajanje" poslednjeg mesta od strane "ovih" i "ovdašnjih" na skali svih ljudskih, civilizacijskih, kulturnih (kakvih već god...) vrednosti, sve u svemu, izgleda mi da je naša hip hop kultura od tog trenutka tavorila ostajući ne podeljena između "levih" (džuskača) i "desnih" (pomenute rap jedinice i formacije). Sećam se čak i zajedničkih nastupa Who is the Best, Dr Iggija i Tapira.

Da ne dužim mnogo, za "ovdašnje" je, dakle, bio važan sadržaj rap pesama. Muzika je dolazila iz drugog plana, sa dosta teškoća, jer je kult gitare bilo nemoguće zameniti nekim drugim. Puštanje ploča - naspram virtuoznog prebiranja po žicama?! Stvari su bile neporedive, a oznaka muzičkog žanra "rap muzika" razumevao se kao oksimoron. Zato je pojava pretežno gitarskog Budweisera predstavljala najbezbolniju varijantu kojom hip hop prelazi okean i dolazi kod nas, i mada iz perspektive budućih tendencija hip hop kulture danas Budweiser može da se vidi i kao vizionarska realizacija nekih svetskih projekata kao što je Rage Against Machie, ali to samo u slučaju ako smo i dalje spremni i voljni da Titove partizane vidimo kao pionire ("partizani i pioniri"!!) kulture graffiti-a.

Sve u svemu, dispozicija "ovih" ljudi, makar i Poslednje-Evropskih, takva je (gitarska i subverzivna), da su oni MOGLI da odreaguju i usvoje najpre punk kulturu i, nešto kasnije, po istom osnovu - dobre Beastie Boyse a onda i hip hop kulturu. Otuda Public Enemy, otuda Paris, otuda NWA...

A do izdanja se dolazilo vrlo mučno (Ljudi radim, pa moram da ubrzam...). Pored dva-tri mesta u gradu gde su se kupovala izdanja (a ponuda je bila, ne možete ni da zamislite. Mada sam gotovo zaurlao kada sam jednom prilikom ugledao izložene "Yo! Bum Rush The Show", nešto malo EPMD-a, The Ghetto Boys, 3rd BASS ...), bila je i fenomenalna emisija gospodina koji se i dandanas naziva Mjehur Ubica i koji je na Bum 92 vodio rap-listu nakon koje se neretko emitovalo neko novo izdanje. Urednici emisije bili su toliko uviđajni da su puštali, bez reklama, ono što se kaže "u cugu", čitave albume. Mislim da su znali koliko su se ljudi cimali sa likovima iz Slovenije oko jebenih CD-ova i kaseta, pa su nas puštali da snimimo to kako valja. Mada, isto tako danas sam siguran da niko i nije tada hteo da da oglas na Bum 92, baš sam glup... Sve što sam imao od Gang Starr-a, A Tribe Callled Quest-a, dakle, snimio sam zahvaljujući toj emisiji. I još gomilu drugih stvari, ne mogu sada da se setim.

Hej, ljudi, nisam uspeo da ovo pisamce završim kako valja, ali načelno je to - to... Naravno, iz moje perspektive.

Što kažu na TV Pinku - Svako dobro i pozdravite ukućane!

Dragan