Dotakli smo se teme propadanja hip hop kulture u Srbiji krajem prošlog veka. Kako je cela grupa ljudi, koja se bavila njenim širenjem, zašla duboko u tridesete godine, usled nedostatka novčanih sredstava, političkih žigosanja i bombardovanja, napustili su, za ovaj period istorije, "neprofitabilan" muzički pravac i posvetila se drugim, ozbiljnijim poslovima.
Podsetimo se, devedesete je danas teško objasniti i oslikati ih, jednostavno je - one su se morale doživeti. Postojalo je tri TV kanala, nekoliko radio stanica koji su se uglavnom bavile izveštajima sa ratišta. Snimiti video spot je bila imaginarna stvar, jer i da se isti snimi, nije imao gde da se prikazuje, a samim tim ni sponzori nisu bili raspoloženi da pomognu. Postojala je jedna izdavačka kuća koja je krenula da promoviše domaći hip hop, i od 95te godine počinje navala kasetnih izdanja.
U pitanju je bio ITMM, koji može da se nazove osloncem hip hop kulture tog vremena (polovina devedesetih). Samo, ta izdavačka kuća je bukvalno pokrala većinu svojih hip hop umetnika. Sećam se priče grupe Maddogz, koji su pristali da izdaju disk, ali i da se odreknu svih prava na pesme, jer samo tako je njihova kaseta mogla izaći u prodaju putem tog izdavača. Da pojasnimo značenje toga: i dan danas neko može napraviti iste matrice i odrepovati iste tekstove, ali da ih izda pod svojim imenomm, samo da otkupi prava na iste. 
Devedesete ne označavaju samo dizelaše ili narodnu muziku, one su nešto mnogo dublje. Kriminal prenesen sa ulice u sve društvene sfere poslovanja, kulture i informisanja, jer tada - sve je bila jedna velika laž. Ipak, kako je prolazilo vreme, omladina je shvatala zabludu u kojoj se nalazila. Pokazivao se jedan bunt, stvarala se "Industrija", pokretale su se akcije, došao je jedan Ice T ili Prodidži, pojavio se i Sunshine. Rep je bio idealno demokratsko glasilo, koje vlast nije mogla zaustaviti. Kao takvim javlja se nekoliko hip hop emisija, što na radiju, tako i na televiziji. Čak je i ružičasta TV "Pink" krajem prošlog veka prikazivala hip hop emisiju u svojoj produkciji. Dakako, ova muzika je i u svetu sve više privlačila pažnje. Sećam se kako su izaslanici te neke "rok" kulture jasno počeli pljuvati MTV televiziju, jer su postali "crnačko smeće". To nije bio neki rasistički stav, već strah da muzika koju oni vole ne bude u budućnosti i totalno progutana. Setimo se samo filma "Kako je propao r'n'r". Slučajno, ili ne, Koja sa svojom Disciplinom kičme baš u tom filmu koristi u najvećoj meri svoj novi muzički pravac - rep, ali u filmu je isto tako izražena i narodna muzika. Isto tako, započinjala je i era interneta. Strana hip hop muzička izdanja su postala lakše dostupna u vidu mp3 fajlova koji su se skidali putem mreže svih mreža.
Da se podsetimo čuvenih reči koje su mogle da se čuju iz usta ljudi koji nisu slušali turbo folk muziku tog vremena - "Bože, hvala ti što postoje Bugari!". Normalno, nije se mislilo na stanovnike Bugarske koje smo kroz istoriju stalno mrzeli i sa kojima smo večito ratovali, već na piratska izdanja kompakt diskova koja su tada stizala iz te države i završavala u najvećoj meri na štandovima ispred SKC-a. Vremenom, stvari su se menjale na bolje, pa je i jedna popularna hip hop izdvačka kuća, u suštini, logični nastavak baš takvog štanda koji je prodavao te iste "pirate" (radi se o "One records", prim.aut). Napominjemo, podloga za razvitak hip hopa je i bila idealna, a onda je usledila još jedna laž i manipulacija ljudi u Srbiji. Naime, bombardovanje su mnogi shvatili drugačije, ali tada je nasilno prekinut jaz između ljudi, svi su bili jedno, svi su se poštovali i pazili u tim teškim "ratnim" vremenima. Tada su i rokeri i narodnjaci, i džezeri, i reperi, svi smo bili jedno. Setimo se samo nastupa na trgovima i mostovima gde smo iste branili pesmom. Posle toga mnogi su se razočarali, umorili, prošao ih je onaj nalet energije koji su imali dok su počinjali sa bavljenjem rep muzikom, a para je bilo sve manje i manje. Bombardovanje je prošlo i rep je doživeo veliku rupu u svom razvitku, baš onda kada je odlučno trebao da krene napred. Ne zaboravimo da je, recimo , hip hop scena u Hrvatskoj svoj preporod doživela baš zadnjih godina prošlog veka. Posle bombardovanja se pojavljuju Beogradski sindikat i Bassivity, koji su odpočeli jednu novu fazu razvitka hip hop kulture. Oni su iskoristili tu rupu, uleteli organizovano u nju i podigli se daleko iznad svojih prethodnika. Moglo bi se reći da su tada medijski bili dobro prihvaćeni, da su svima bili simpatični u vreme tih nekih "demokratskih promena".
Ali, da se vratimo unazad, kakva je podloga bila za razvitak grupa i izvođača koji su otpočeli svoj rad krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina? Trebali bi ipak i to uporediti, i da se osvrnemo na taj deo muzičke kulture u Srbiji, kako bi mogli jasnije da oslikamo događaje vezane za razvitak hip hop scene. Kasne sedamdesete donele su hašiš i opijum, u osamdesetim pojavio se i - hors. Postoji teorija da su heroin u Beograd doneli holandski navijaci koji su došli na utakmicu Ajaks-Juventus i tako uneli nove supstance u život Beograđana.
Totalna razlika između tzv. novog talasa i dotadasnje rock muzike kod nas bili su definitivno tekstovi i drugaciji tonovi rock'n'roll-a koje su mlade demo grupe proizvodile. Vreme novog talasa pred sobom je imalo masu tabua koje je trebalo rušiti, u jednoj nasilnoj komunističkoj tvorevini, koja će se vremenom i raspasti. Motiv takve vrste muzike se može oslikati u nazivima pesama poput "Svi marš na pleš", ili "Zamisli život u ritmu muzike za ples". Ipak, po svojim tekstovima su prvi put pokazali posle Drugog svetskog rata da i omladina ima svoj politički stav koji je krenula prikazivati kroz svoje tekstove. Setimo se samo jednog od slogana tog vremena:
1981. godina označava početak beogradskog novog talasa jer tada izlazi album "Paket aranžman" - kompilacija pesama grupa Šarla, Idola i Električnog orgazma. Te godine svoju karijeru započinje i Šarla sa albumom "Bistriji ili tuplji čovek biva kad...".
Zasigurno je novi talas predstavljao pretnju tadašnjem komunizmu jer su se pojavili neki kreativni "klinci" koji su kroz svoje pesme širili energiju i terali ljude da razmišljaju u nekom drugom pravcu. U igru zvanu "Novi talas" bezglavo se uključuju brojni mladi Jugosloveni muzičkog i novinarskog znanja i iskustva. Poveden je krstaški boj protiv "nevernika" - "rokera starog kova". Ti isti "rokeri" smatraju, u nekim svojim detaljnijim analizama, da je upravo "revolucionarna" 1981.godina otvorila vrata nadirućem folku, bosanskom rocku i ostaloj šund muzici, koja će kasnije gotovo uništiti domaći rock. Ipak, Vlada Divljan, jedan od vođa ovog pokreta, na celokupni taj deo muzičke istorije ovog prostora može da kaže:
Uh, uh...
Zanimljiv tekst samo ne znam šta reći o Novom talasu. To je bio spoj različitih uticaja ali, koliko ja kapiram - neka me neko ispravi ako grešim - mislim da je tu preovlađivao neki pankerski trip barem u beogradskom delu. Naravno, postoji ona stara priča o tome kako je to isfurala ekipa iz "kruga dvojke", deca crvene buržoazije koja su s jedne strane pank videla i kao stilski pokret a s druge kao nekakav bunt protiv sistema. Ali u svakom slučaju nešto što će im prekratiti dosadu i istaći ih u odnosu na ostalu omladinu koja je i dalje furala teget mantile i kecelje po školama. Mislim da su kasniji izdanci te ekipe bili (a i danas su) zadojeni tim tripom traženja političke konotacije u svemu. U tom smislu je pojava Public Enemyja dobra za rap muziku ovde zato što su skrenuli pažnju na rap i pokazali kako je to "ozbiljna" muzika ali, pošto niko od tih Novotalasovaca koji su već bili u pozicijama moći (po medijima), nije iščitavao pozdrave koje su P.E. na svakom albumu upućivali najvećima ljudima u rapu (ne samo političkom) i nije se zainteresovao za celinu rap izraza, ostalo je u medijima sve na stavu da posle Public Enemyja nema više (dobre) rap muzike.
S druge strane je postojala ekipa koja je imala više potencijala da bude autentična rap ekipa - mislim na ceo dance pokret oko Đoganija - živeli su "na ulici" ali su se vezali isključivo za ples. Ono što je trebalo da se desi a nije je to da se stvori stav o rap muzici kao o muzici koja ima mogućnost da priča svakodnevnim jezikom, žargonom, slengom, i na taj način može da kaže razne stvari - i nešto što je zabavno i nešto što boli. I, naravno, da kaže to u odgovarajućem obliku - pazeći na stil rapovanja, stil beatova (niko nije ni znao šta su breakovi i zašto su već uveliko od sredine '80ih, od '85/'86 kada počinju 'Golden years' u Americi, svi uveliko počeli da sempluju breakove i teme iz starog funka i soula)
Začetak tog autentičnog izražavanja svakodnevnim jezikom i predstavljanje rapa kao muzike svog vremena vezane za konkretno okruženje se nazire i kod Budweisera i kod Ramba, Koje, Tapira, ali ti ljudi nisu slušali dovoljno rapa ili ih nije interesovao rap kao takav da bi bili svesni stilskih zahteva u stvaranju te muzike - načina obrade teme, stvaranja teksta koji je pogodan za rapovanje, pravljenje sopstvenog stila na mikrofonu, pravljenje beatova...
A koja li je hip hop grupa u svetu imala najvise uticaja na razvitak domace hip hop scene? Isto može da bude dobro pitanje.
Ipak, i Novi Talas je prolazio kroz muku kada je nastajao, svi moramo priznati. Kao komunistička zemlja, bili smo zatvoreni prema toj nekoj slobodi govora. Ne znam, bio sam dosta mali u to vreme, ali kako se uopšte donosila rep muzika u Srbiju, kako su ljudi dolazili do nje?
Bilo bi interesantno to ispitati. Normalno, breakdance pokret je imao dosta članova sredinom devedesetih. Sve zbog filmova i kulture bioskopa u to vreme.
A opet, sa druge strane svi znamo da je rege muzika bila veoma rasprostranjena u staroj Jugoslaviji.
Kako da kažem drugačije nego - pozdrav svima...
Prelistao sam svašta danas i iščitao sve što ste "ovde" vredno napisali.
Čisto da bi se bolje razumeli - ne mogu da verujem da ću u nastavku govoriti kao neko ko je deo ako ne prve a ono druge generacije konzumenata hiphopa, razume se, ovde kod nas..
Razlog što vam "otpisujem" jeste jedna isprovociranost (prejaka reč) povodom onoga što je najpre rečeno, a odnosi se na "nenaslušanost" rap-muzikom ovdašnjih pionira hip hop kulture. Kada sam pročitao dotičnu rečenicu, poželeo sam odmah da "kliknem" na "reply", međutim, dao sam sebi vremena da ipak dovršim čitanje. I na samom kraju zaustavio sam se na arheološkoj znatiželji uobličenoj pitanjima - 1. kako se dolazilo do prvih rap izdanja? i 2. koje su grupe bile presudne za formiranje hip hop scene?
Moj odgovor bi trebalo da bude vrlo kratak i informativan, ali za mene je u samom startu mnogo više od toga, kao neka vrsta odgovora samom sebi, pokušaj da (javno) objasnim šta se to MENI događalo od trenutka kada sam se doselio iz Sarajeva na Novi Beograd, a to je bilo 1988. Kakav je osećaj slušati rap među heavymetal-cima i punk-erima i biti jedino stvorenje u celoj okolini koje u toj muzici nalazi nešto? - Jebeni osećaj usamljenosti crne ovce, eto to je... i ako tražite "crnu" vezu između ovoga beloga ovde i onoga crnoga tamo, ona se krijumčari upravo tom usamljenošću koju su, siguran sam, osećali i drugi ljudi u tom trenutku koji su bili fascinirani afroameričkim "recitovanjem", a koje, eto, nisam bio u prilici da sretnem, upoznam, sa njima razmenim slušalačka iskustva i sl.
Dakle, da ne postanem previše patetičan, samo nekoliko informacija mogu da vam dam. Definitivno, tri najuticajnija banda ovde su bila Beasty Boys, Run DMC i Public Enemy (posebno album "It Takes a Nation of"...). Beasty Boys su bili dobar prelaz u smislu boje kože, bile su tu, u paketu, i neke gitarice, Budweiser pivo i tako, sve u svemu - svima veselo, pa i ovim našim. O uticaju na band Budveiser ne bi trebalo ništa više iscrpnije od ovoga... Sa druge strane, Public Enemy je angažovanim subverzivnim tekstovima zadovoljio ovdašnju potrebu (retke i probrane) omladine da se kroz muziku o istom trošku i misli i iskazuje stav, što sa "naše" strane potvrđuje popularnost muzičara kao što su Dž. Štulić, Milan Mladenović, Koja (odnos, odnosno razlika u intonaciji i konotaciji Beasty Boysa i Public Enemy-a ogleda se u citatu - Fiht for your rigt to party/fight!)...
Moram da priznam da je moje najveće razočarenje bila izjava Flavour Flave-a nakon koncerta u Budimpešti (mislim da je reč o '94), kada je izjavio da je ključna razlika dva kontinenta u tome što se Evropljani mahom lože na stihove, a Amerikanci - na muziku. Za mene Public Enemy nikada nije bio muzika, to je bio direktan obračun sa stvarnošću. Čini mi se da je takva, "ovdašnja" percepcija njihovog rada zaslužna za to što je kod nas prvo došlo do eksponiranja grupa kao što su Budweiser, Who is the Best?, Bez Kaucije, Robin Hood, Green Cool Possee, a ne do nekih zabavljačkih, igračkih (rap) grupica, koji su, doduše, vrlo brzo dočekali svoj trenutak i u nastupajućem ratnom haosu, predvođeni Husom (Beat Street) i Đoganijem, a napaljeni "velikim" uspehom gospodina, mislim da se zvao Vajs, koji je ne štedeći se - '91 godine uz Bebi Dol džuskao za poslednje mesto u Evropi, - dakle, na najnasilniji mogući način, slizani sa vladajućom klikom, nametnuli se domaćoj publici. Njihov "kulturni učinak" nije zanemarljiv i mada, do današnjeg dana, svi oni zajedno nisu napravili više od 2 zvanična koncerta. Stih "Beat Street je svirao" (šta god da je svirao i kad god da je svirao...) za mene je najistinitiji i najbrutalniji pokazatelj naše, tadašnje, muzičke i kulturne dekadencije.
U stranu sve to. Njih je i onako najlakše pljuvati, a obaška, dakle, što pomenuto "osvajanje" poslednjeg mesta na pesmi Evrovizije sa mučninom gledam kao "osvajanje" poslednjeg mesta od strane "ovih" i "ovdašnjih" na skali svih ljudskih, civilizacijskih, kulturnih (kakvih već god...) vrednosti, sve u svemu, izgleda mi da je naša hip hop kultura od tog trenutka tavorila ostajući ne podeljena između "levih" (džuskača) i "desnih" (pomenute rap jedinice i formacije). Sećam se čak i zajedničkih nastupa Who is the Best, Dr Iggija i Tapira.
Da ne dužim mnogo, za "ovdašnje" je, dakle, bio važan sadržaj rap pesama. Muzika je dolazila iz drugog plana, sa dosta teškoća, jer je kult gitare bilo nemoguće zameniti nekim drugim. Puštanje ploča - naspram virtuoznog prebiranja po žicama?! Stvari su bile neporedive, a oznaka muzičkog žanra "rap muzika" razumevao se kao oksimoron. Zato je pojava pretežno gitarskog Budweisera predstavljala najbezbolniju varijantu kojom hip hop prelazi okean i dolazi kod nas, i mada iz perspektive budućih tendencija hip hop kulture danas Budweiser može da se vidi i kao vizionarska realizacija nekih svetskih projekata kao što je Rage Against Machie, ali to samo u slučaju ako smo i dalje spremni i voljni da Titove partizane vidimo kao pionire ("partizani i pioniri"!!) kulture graffiti-a.
Sve u svemu, dispozicija "ovih" ljudi, makar i Poslednje-Evropskih, takva je (gitarska i subverzivna), da su oni MOGLI da odreaguju i usvoje najpre punk kulturu i, nešto kasnije, po istom osnovu - dobre Beastie Boyse a onda i hip hop kulturu. Otuda Public Enemy, otuda Paris, otuda NWA...
A do izdanja se dolazilo vrlo mučno (Ljudi radim, pa moram da ubrzam...). Pored dva-tri mesta u gradu gde su se kupovala izdanja (a ponuda je bila, ne možete ni da zamislite. Mada sam gotovo zaurlao kada sam jednom prilikom ugledao izložene "Yo! Bum Rush The Show", nešto malo EPMD-a, The Ghetto Boys, 3rd BASS ...), bila je i fenomenalna emisija gospodina koji se i dandanas naziva Mjehur Ubica i koji je na Bum 92 vodio rap-listu nakon koje se neretko emitovalo neko novo izdanje. Urednici emisije bili su toliko uviđajni da su puštali, bez reklama, ono što se kaže "u cugu", čitave albume. Mislim da su znali koliko su se ljudi cimali sa likovima iz Slovenije oko jebenih CD-ova i kaseta, pa su nas puštali da snimimo to kako valja. Mada, isto tako danas sam siguran da niko i nije tada hteo da da oglas na Bum 92, baš sam glup... Sve što sam imao od Gang Starr-a, A Tribe Callled Quest-a, dakle, snimio sam zahvaljujući toj emisiji. I još gomilu drugih stvari, ne mogu sada da se setim.
Hej, ljudi, nisam uspeo da ovo pisamce završim kako valja, ali načelno je to - to... Naravno, iz moje perspektive.
Što kažu na TV Pinku - Svako dobro i pozdravite ukućane!
Dragan