(Link za 1. deo bloga se nalazi ovde)

Narednih dana sam ređe odlazio da pregledam ploče koje su pristizale na, u tom trenutku, moje omiljeno mesto za izlazak, a dosta vremena - par sati dnevno - provodio kod kuće slušajući M.S.B. (Par sati dnevno u kući je tokom leta mnogo vremena). Sledeće nedelje su me već opsedala pitanja. Bilo je opštijih: "Gde su ljudi koji su napravili ovu ploču? Da li mogu da ih pronađem i saznam od njih nešto više o domaćoj hip hop kulturi iz tog vremena? Da li je zaista 1984. hip hop kultura stigla ovde ili je ploča proizvod srećnog sticaja okolnosti?" - a i posebnih: "Otkud to da je u numeri Computer Break bass-synth linija ista kao i u house hitu Lil' Louisa iz 1988. – French Kiss?" Navedena pitanja začeta otkrićem jedne (ne)obične ploče su već posle nekoliko dana postala nepodnošljiva. Naterala su me na neke meni nesvakidašnje postupke. Kopanje po kutijama sa pločama zamenio sam kopanjem po telefonskom imeniku Beograda u Glavnoj pošti. Tražio sam brojeve telefona članova M.S.B.a.

Pronašavši samo pretplatnike pod imenom "Zoran Jevtić" - njih desetak - trebalo mi je par sati da skupim hrabrost i pozovem prvog sa spiska. To stoga što sam verovao da će u vremenu sveopšte podozrivosti, naročito podozrivosti u kontakte sa nepoznatim ljudima, oni koje budem pozvao telefonom, ma koliko uljudan moj nastup bio, bez sumnje pomisliti da imam nekakve zadnje namere. Ipak, želja da saznam šta stoji iza tih tridesetak minuta muzike je bila jača od mogućeg odbijanja ljudi da komuniciraju sa mnom ili da mi čak upute psovku, pretnju...

Posle par sati, kada sam uspeo da na svakom od brojeva dobijem nekog ko mi je rekao ponešto o svom Zoranu Jevtiću, okončavši tako poduhvat, za divno čudo, bez ijedne neprijatnosti, shvatio sam da istraživanje nije urodilo plodom. Osim što sam od jedne starije gospođe, za koju se ispostavilo da živi u mom kraju, saznao da je njen suprug (ime već znate) nekada davno svirao harmoniku, možda čak i snimio nešto, niko od ljudi koje sam kontaktirao nije se nikada profesionalno bavio muzikom. Digao sam ruke od potrage jer zaista nije bilo načina da saznam o albumu ništa više od onoga što sam već, čini mi se, napamet naučio sa omota.

Što se tiče same ploče, odnosno muzike koju je čuvala – činio sam sve da zaživi novim životom. Upravo te 1998. godine počinje da se u Beogradu razvija svest o hip hop kulturi u "4 elementa" obliku. Iako sam u to vreme bio na prvom mestu jungle/d'n'b dj, često sam puštao muziku i na b-boy battleovima koji su u to vreme ponovo postajali popularni. Break War Master Scratch Banda je uvek bila stvar kojom sam započinjao set. Dosta ljudi me je, nakon što bi čuli uvod Dubravke Marković na velikom ozvučenju, s nevericom pitalo da li je u pitanju domaća ploča. Svima sam spremno saopštavao sve informacije koje sam imao. Neki su to vrlo brzo zaboravljali, drugima je to opet, kao i meni, značilo da mi koji smo hip hop u Beogradu imamo nagoveštaj jedne davne, "naše" scene kojom možemo da se ponosimo.

Još lepih sećanja me vezuje za numeru Break War. Tom numerom smo, naime, DJ Kligeddy Klick i ja započeli back2back set za b-boy battle 21. marta 1999. u KST, tri dana pred bombardovanje, na zabavi koja je inače poznata kao "žurka na kojoj je nastao Beogradski Sindikat". Te noći je sve u KST bilo hip hop. Četiri ili pet mikrofona na držačima su, postavljeni na bini u liniji i osvetljeni običnom crvenom spot lampom, zazivali asocijacije na scene old school hip hop zabave u klubu Dixie u Južnom Bronksu, upravo onako kako su te scene zabeležene u filmu Wild Style (1982.) – prvom filmu koji se bavi hip hop kulturom. Završetak žurke kada smo, dok su još uvek neki od breakera igrali, Marko "Deda" (TUMZ/BS), Boris "Shorty" (Full Moon) i ja bacali rime na bini preko instrumentala gore pomenute b-boy himne Frantic Situation je za mene takođe jedan od nezaboravnih momenata. Ipak, najjače iskustvo te noći bio je osećaj da se događa nešto veoma važno za hip hop u Beogradu i da postoji ploča iz nekog davnog vremena kojom u trenutku rađanja nove scene možemo uspostaviti barem nekakvu virtuelnu tradiciju hip hopa kulture našeg podneblja.

(Te 1999. godine sam, neposredno nakon bombardovanja, od jednog poznanika koji se bavio produkcijom elektronske plesne muzike saznao da "jedan od ljudi iz Master Scratch Banda živi u Londonu i bavi se muzičkom produkcijom". Nije znao ni koji od njih trojice, niti je znao kako se može stupiti u kontakt s tim čovekom.)

Battleovi novostvorene b-boy scene su se ređali – u 1999. godini - 25.og jula ponovo u KST, 26.og avgusta iste godine u Barutani (ponovo je to bilo u okviru nastupa B.S.a), 28.og novembra u KST; tokom 2000. godine u klubu Dolar nekoliko puta...

Igor Break Zone Crew - BOTY 16. 2. 2001. Dom Omladine

Dana 16.og februara 2001. organizovan je i prvi zvanični b-boy battle nove scene – breakdance prvenstvo SRJ u Domu Omladine. Moj prijatelj DJ Prema koji je organizovao događaj je DJ Munji, Mixmasteru Boletu (tadašnjem Gruovom koncertnom dju) i meni dodelio ulogu dj podrške za b-boy battle. U sklopu priprema za takmičenje, Prema je uz pomoć poznanika uspeo da okupi nekolicinu ljudi koji su tokom prve polovine '80ih igrali breakdance na ulicama Beograda. Među njima četvoricom-petoricom jedini čovek koji mi je bio poznat je bio Goran "Žabac", rapper, član benda Robin Hood. U pauzi pred finalni battle su svi oni, iako neki čak više od petnaest godina nisu igrali a većina već u svojim tridesetim, u desetak minuta maestralno izveli pokrete koji su beogradske ulice sredinom '80ih činili ravnopravnim sa ulicama Nju Jorka, Pariza, Londona, Berlina... Kasnije sam u razgovoru sa nekima od njih saznao da je breakdance bio široko prihvaćen '80ih u Beogradu. Prisećali su se imena ljudi koji su igrali, krajeva iz kojih su bili i, slušajući ih, nisam mogao da se otmem utisku o snazi hip hop kulture da ujedini grupu ljudi pružajući istovremeno svakome pojedinačno mogućnost za afirmaciju kroz zabavu. Nisam se ni usudio, uplašen istim onim istovremeno divnim i poražavajućim iskustvom – uvidom u postojanje neiskorišćenih prilika - da pomislim kakva bi snaga takve zajednice u našoj zemlji bila da su joj okolnosti dozvolile pun razvoj u svim njenim oblicima.

Te večeri se desila još jedna stvar u vezi sa mojim upoznavanjem sudbine albuma M.S.B.a. DJ Munja, koji je i sam bio b-boy krajem '80ih, otkrio mi je da i on takođe poseduje primerak albuma Degout. Rekao mi je da je čak Break War uvrstio u svoj mix pod nazivom Sound Of The Culture – mix koji se pojavio kao jedna od numera na kompilaciji srpskog rapa Black za 21. vek iz 1998. godine (kompilaciju je napravio Aleksandar Džankić MC Best, dugogodišnji autor i voditelj najslušanije radijske rap emisije Geto, Radio Politika). Iz razgovora sa njim sam shvatio da nisam usamljen u oduševljenju albumom Degout. Međutim, iako je sve što sam saznao te večeri ponovo probudilo moju znatiželju i motivisalo me za istraživanje fenomena M.S.B.a i razvoja hip hop kulture u nas, još uvek nije bilo načina da dođem do novih saznanja u vezi sa bendom i njegovim radom.

T.U.M.Z. uživo - BOTY 16. 2. 2001. Dom Omladine

Do 2004. godine i trenutka kada sam zvanično prestao da se bavim puštanjem ploča, nisam uspeo mnogo toga novog da saznam o The Master Scratch Bandu i domaćoj hip hop kulturi u prvoj polovini '80ih. U jednom od mnogobrojnih gostovanja u emisiji Groovebox Radio Pančeva, upoznao sam jednog od novinara Radio Pančeva i od njega saznao novu informaciju. Čovek mi je rekao da se seća albuma Master Scratch Banda kao i toga da je numera Break War bila jedno vreme na prvom mestu Diskomera. Takođe mi je otkrio da je Dudu Vudu, rapper sa pesme M.S.B., bio član beogradske grupe Du Du A.

Početkom 2005. godine sam u podrumu Prosvetine knjižare u Knez Mihajlovoj ulici našao među antikvitetima knjižicu iz 1984. godine pod nazivom Brejkdensing, autora Curtisa Marlowa. Otkriće tog dela, koje je preveo i izdao Branko Gavrić a čiji su recenzenti bili Aleksandar Žikić i Petar Popović, postala je još jedna činjenica koja je potkrepila moje uverenje da je hip hop kultura na našim prostorima zaista bila široko prihvaćen fenomen u vreme kada je i širom planete započela njena ekspanzija. Uz mnoštvo domaćih licencnih izdanja electro breakbeat ploča iz prve polovine '80ih (soundtrackovi filmova Breakin', Electric Boogaloo, Beat Street, kompilacija Street Beat, Breakdance Fever, albumi Sugarhill Ganga i t.d.) i sve navedene činjenice izgledalo mi je da je teza o postojanju b-boy i hip hop scene u Beogradu, Srbiji i SFRJ '80ih godina prilično dobro potkrepljena. (Uzgred, Brejkdensing je, po saznanjima koje imam, do sada jedina knjiga o hip hop kulturi objavljena na srpskom jeziku ne računajući "hagiografije" nekih američkih m.c.ja. Moj prijatelj Zoran Lojanica – profesor engleskog jezika i zagriženi hip hoper – i ja planiramo da u toku 2007. godine, u saradnji sa izdavačkom kućom Red Box, unapredimo srpsko književno izdavaštvo koje je u vezi sa hip hop kulturom. U planu je objavljivanje našeg prevoda knjige Jeffa Changa Can't Stop Won't Stop: A History of the Hip Hop Generation – knjige koja je 2005. godine, između ostalih nagrada, dobila i najznačajniju nezavisnu nagradu za književnost u SAD – American Book Award)

Tokom 2005. godine sam konačno precizno utvrdio jednu stvar. Saznao sam da je ime jednog od trojice članova M.S.B.a – čoveka za koga sam 1999. godine načuo da je u Londonu i da se bavi muzičkom produkcijom – Zoran Vračević. Gledajući jednu od tv emisija u kojoj je bilo reči o albumu remixa pesama Svetlane Cece Ražnatović koji nosi naziv London Mix, saznao sam da je upravo "...naš producent Zoran Vračević, koji već dugo živi i radi u Londonu, producirao taj album..." U trenutku sam se setio da mi je njegovo ime poznato kao ime jednog od članova M.S.B.a. Nekoliko dana kasnije mi je i moj prijatelj Nebojša Atanacković DJ Jazzmate, najposvećeniji cratedigger u okolini, prema informacijama koje je dobio od Željka Kerlete – producenta, dja i vlasnika londonske jazz etikete Cosmic Sounds, potvrdio da je to upravo taj Zoran Vračević – nekadašnji član M.S.B.-a.

Jedno vreme sam se nosio mišlju da zamolim Nebojšu Jazzmatea da mi posredstvom Željka Kerlete omogući kontakt sa Vračevićem. Međutim, u vreme kada mi se ta ideja motala po glavi, sve mi je to izgledalo suviše komplikovano a zatim su mi i svakodnevne obaveze usmerile misli na drugu stranu.

* * *

Iščitavajući Wikipediau pre nekoliko dana, došao sam i do stranice Serbian Hip Hop. Prvo što sam primetio je bio nedostatak informacije o Master Scratch Bandu. Brzo sam ispravio tu "istorijsku nepravdu" a zatim se zapitao – "Zašto nisam nijednom u poslednjih godinu dana, od kada znam da je Zoran Vračević i dalje u muzičkom biznisu, pokušao da potražim na Internetu informacije o tom čoveku?" Još uvek u neverici da posle toliko vremena sve može da ispadne krajnje jednostavno, preko Googlea sam već na prvoj stranici rezultata pretrage pronašao gospodina Vračevića na forumu websitea koji se bavi audio produkcijom - www.rumski.com. Otišao sam na forum, registrovao se i poslao gospodinu Vračeviću privatnu poruku u kojoj sam mu ukratko izložio svoje iskustvo u vezi sa pločom njegovog benda i predložio mu da uradimo intervju. Sledećeg dana sam dobio odgovor da je više nego raspoložen za to, tako da sam, nadam se, sada na pragu rešavanja bar nekih istorijskih nedoumica. Hajde da zajedno vidimo šta se tu dešavalo...

(Hvala DJ Premi za ustupljene fotografije)