Umesto uvoda, napisacu citat iz "NIN"-a od 9. marta 1980 koji sam pronašao na jednoj web adresi: "Uvodjenje u život "džepnih" radio-stanica poput Studija B ili Beograda 202 predstavljalo je, u oblasti radiofonije, prekretnicu koju danas treba posmatrati isključivo kao revolucionarnu. Revanš je uspeo u potpunosti: radio je sada zadao udarac televiziji na istom onom terenu gde ga je ona, petnaestak godina ranije, izbacila iz komunikacijske igre... "Džepne" radio-stanice su, vremenom, veoma zaoštrile svoju prikrivenu konkurentsku borbu za prestiž kod slušalaca. Rezultat svega bio je taj da se voditelj javio kao kurentna ličnost na tržištu šou-biznisa: slučajevi transfera (Zoran Modli, Marina Rajević, Dina Čolić) postali su ovde česti kao u fudbalu..."

Kada se čovek osvrne na jedan istoriski period u prošlom veku, sa ove vremenske distance, da li može normalno da rezonuje o kvalitetu istog? Da li možemo da kažemo: kako bih uz ovu muziku uživao na plesnim igrankama 1982. godine. Ipak, iako je Leo Martin tih godina bio neprikosnoven, uz raznorazne Visove i Grupu 202, Pro Arte ili Dubrovačke trubadure, radjao se jedan novi muzički žanr koji je bio zasnovan na ritmu i mašinama. Uz eksplicitan tekst, koji nam je govorio o mukama tadašnje omladine, odrastanju u jednom komunističkom režimu, i to baš onda kada je umro najveći, i jedini, vođa...

U prethodnim mojim blogovima sam spomenuo dosta period istorije kada velika većina njegovih čitatelja nije bila ni rođena. Skoro sam došao u posed nekih "traka" koje sam vrlo rado, iskreno, i sa osmehom na licu, preslušao od prve do poslednje sekunde. I nije ih bilo više. Oduševljenje je raslo. Definitivno jedan kovčeg pun zlatnika sam "uvukao" u moju svest. Jer, to je predstavljalo u tom periodu nešto drugo, nešto što je razmišljalo, jednu promenu na muzičkoj sceni. Podsetimo se priče o šminkerima, novom valu i sl.

"Policija je jurila Ivana, tražili su da proda ga,
pravili su racije svaki dan, hapsili su svakog koga znam.
Kazu da je ubio agenta, da prodao je drogu klincima,
govorili su da je opasan, i niko nije znao gde je sad...

Policija je jurila Ivana, zadnjeg pravog mangupa sa Dorćola.... (x2)

Policija je jurila Ivana, čekala ga čvrsta ruka zakona.
Novine su bile pune članaka,
Dorćol je Brixton Beograda.
Pre dnevnika je bila emisija,
sa hiljadu poštenih građana.
Majka mu je uživo plakala
i niko nije znao šta je istina..."

(pesmu grupe "Aja Sofija" možete preuzeti i preslušati kao dodatak ovom blogu)   

Ranih osamdesetih singlovi su prestali da budu kurentna roba. Kupovale su se (pa zato i izdavale) samo long-plej ploče i kasete. U domove diskofila masovno su ulazili hi-fi stubovi raznih gabarita, a sa njima i finiji gramofoni i kvalitetni kaset-dekovi. Ko bi još šmirglao iglu na singl pločama? Izdavači su prihvatili nova pravila igre, pazeći pritom strogo na to da svaki LP ima "eskort" u vidu audio-kasete. Čak je i tajming na svakoj strani ploče morao da bude u dlaku isti, kako na kasetama ne bi bilo "praznog hoda" (neiskorišćene trake na A, odnosno B strani)! O novom mediju, kompakt-diskovima, pričalo se šapatom samo u krugovima povlašćenih, ali još ih niko nije video u prirodi.

Emisija Ventilator202 se bavila tadašnjom demo scenom bivše SFRJ. Mnogo ljudi je u to vreme počinjalo da pravi nešto novo, neobično normalnim i poslušnim građanima, drugovima i drugaricama... Emisija ih je predstavljala, pravila demo top liste i izdala tri kompilacije sa godišnjim najboljim pesmama. Iako, bez interneta, diskova i slično, ti snimci su pronalazili svoje slušaoce. Počinjalo je jedno novo doba u epohi muzičke industrije kod nas. Pojavili su se `82. godine bendovi poput: Beograd, Du Du A, Rezonansa, Grupa I i mnogi drugi. Sigurno, najperspektivnija godina muzičke industrije Jugoslavije, sigurno...

I tako bi došli do druge polovine devedesetih. Narod, nikada jači! Iako uništeni mnogim životnim porazima (nečijim drugim, ne našim), dolazimo do jedne značajne epohe razvoja domaće hip hop scene. Kada se osvrnemo na prvobitni talas koji je nastupio sa pojavom albuma Gru-a i "Da li osecas bes", pojavile su se neke nove perspektive i neki novi dometi domaćih demo pesama. I tada je radio bio moćan, pogotovo za demo bendove. Emisija "Geto" je u nekoliko navrata pokušavala da izgura dva sata sa domaćim snimcima, uglavnom slabog kvaliteta. U jednom javnom istraživanju, kao najbolja emisija muzičkog usmerenja je bila izabrana baš ona. Da li se treba zapitati zašto? Dakle, ne može se nikako govoriti kako nije bilo rep publike, jer je i jedna marketinška agencija to dokazala. Samo gde je ona nestala? Zašto onda sve nije uspelo? NIje bilo dovoljno organizovanih ljudi koji bi pokrenuli sveukpuno sve događaje i analizirala sa preciznošću mogućnost svega. A bilo je dosta prostora, put je bio širom otvoren, jer kako su bendovi poput Sunshine, Gru ili Voodoo Popeya napravili iskorak više? Samo čistom organizovašću i realnom sagledavanju situacije, odnosno prepoznavanja svoje publike.

Album "GRU2" postaje hit u Srbiji, hip hop izvođači postaju relativno voljeni u medijima, kao nešto novo, urbano, moderno, drugačije od do tada viđenog. Ne treba da začudi onda i pojava jedne emisije na RTV "Pink", koju je doduše vodio menažer nekih rep izvođača poput C-Ya, ali ipak predstavljao je jedan pomak na bolje. Izdavačke kuće obraćaju sve više pažnje na ovakva izdanja. Podsetimo se samo na nekoliko kompilacija Komune (Time Out, gde bi izdvojili pesmu Med Majka, koji je kasnije postao i stalni član grupe WITB, i Crni je zvuk, za svaki struk) ili izdanje Centroscene "Black za 21. vek". U izdanju Viktor rekordsa izlazi prva "Who is in" kompilacija demo umetnika, dok se iz Rusije vraća JP i sa radom počinje grupa Straight Jackin. Produkcija na albumima se obimno popravlja, u šta se možemo uveriti i na drugom albumu trojca "C-ya" ili na neizbeznom prvom i jedinom albumu grupe Full Moon, "Na nivou" (Centroscena, 1998) Kako se desio jedan veliki krah, ne mozemo znati sa sigurnošću. Mnogo kockica je trebalo da se složi kako bi celokupno jedna scena isplivala na površinu. To se i desilo, ali je ubrzo u ovoj zemlji sve potonulo. Pitanje je jedno. Da li je hip hop muzici ovog perioda nedostajao jedan Zoran Modli, disk džokej, žurnalista, aviatičar, i urednik emisije Ventilator, ili jedan Minimaks, poput kojeg bi neko gurao domaće umetnike, kao što je on izgurao dosta estradnih pevačica. Sigurno je samo da Aleksandar Džankić nije uspeo u svojoj ideji, dal zato što nije imao dovoljno snage, ili zato što je bio sam, i ne prihvaćen od sujetnih rep izvođača.